KOMENTARI KOMITETA ZA LJUDSKA PRAVA UJEDINJENIH NACIJA (UNCHR) NA ČLANOVE MEĐUNARODNOG PAKTA O GRAĐANSKIM I POLITIČKIM PRAVIMA (MPGPP) UJEDINJENIH NACIJA (1966), Opšti komentar br. 23 (50) na član 27.

KOMITET ZA LJUDSKA PRAVA UJEDINJENIH NACIJA

KOMENTARI KOMITETA ZA LJUDSKA PRAVA UJEDINJENIH NACIJA (UNCHR) NA ČLANOVE MEĐUNARODNOG PAKTA O GRAĐANSKIM I POLITIČKIM PRAVIMA (MPGPP) UJEDINJENIH NACIJA (1966)

 Opšti komentar br. 23 (50)

(Član 27)

Usvojio Komitet za ljudska prava UN-a 6. aprila 1994.

 

1. Članom 27 Pakta obezbeđuje se da, u državama u kojima postoje etničke, verske ili jezičke manjine, lica koja pripadaju tim manjinama ne mogu biti lišena prava da imaju u zajednici s drugim članovima svoje grupe, svoj sopstveni kulturni život, da ispovedaju svoju sopstvenu veroispovest i obavljaju verske dužnosti, ili da upotrebljavaju svoj sopstveni jezik. Komitet skreće pažnju na to da ovaj član utvrđuje i priznaje pravo koje se dodeljuje pojedincima koji pripadaju manjinskim grupama i koje se razlikuje od i dopunjuje sva ostala prava koja kao pojedinci u zajednici sa svim ostalima već imaju pravo da uživaju na osnovu Pakta.

 

2.  U nekim predstavkama koje su podnesene Komitetu na osnovu Fakultativnog protokola, pravo garantovano članom 27 pomešano je s pravom naroda na samoopredeljenje iz člana 1 Pakta. Pored toga, u izveštajima koje su države članice dostavljale na osnovu člana 40 Pakta, obaveze koje član 27 nameće državama ugovornicama ponekad su mešane s obavezom koja proističe iz stava 1 člana 2, da obezbede uživanje prava garantovanih Paktom bez diskriminacije i u skladu s načelima jednakosti pred zakonom i ravnopravne zakonske zaštite iz člana 26.

 

3.1. Pakt pravi razliku između prava na samoopredeljenje i prava zaštićenih članom 27. Pravo na samoopredeljenje je pravo koje pripada narodima i njime se bavi poseban deo (I deo) Pakta. Fakultativni protokol se ne odnosi na pravo na samoopredeljenje. S druge strane, član 27 odnosi se na prava koja imaju pojedinci kao takvi i on se, zajedno s ostalim članovima koji se odnose na prava pojedinaca, nalazi u III delu Pakta i Fakultativni protokol se odnosi i na njega.[1]

 

 

3.2. Uživanje prava na koja se odnosi član 27 ne ugrožava suverenitet i teritorijalni integritet države članice. Istovremeno, bilo koji aspekt prava pojedinaca zaštićenih ovim članomi – na primer, prava na uživanje određene kulture – može da se sastoji upravo iz načina života koji je blisko vezan za teritoriju i korišćenje njenih resursa.[2] Ovo posebno važi za za pripadnike domorodačkih (starosedelačkih, autohtonih) zajednica koje predstavljaju jednu manjinu.

 

4. Povelja takođe pravi razliku između prava koja štiti član 27 i garancija sadržanih u članovima 2(1) i 26. Ovlašćenje iz člana 2(1) na uživanje prava garantovanih Paktom bez diskriminacije važi za sve pojedince koji se nalaze na teritoriji ili pod jurisdikcijom jedne države, bez obzira na to da li su pripadnici manjina ili ne. Pored toga, član 26 obezbeđuje različito pravo na jednakost pred zakonom, jednaku zakonsku zaštitu i zabranu diskriminacije u odnosu dobijena prava i nametnute obaveze od strane države. Ovaj član uređuje ostvarivanje svih prava, bilo garantovanih Paktom ili ne, koja država ugovornica zakonom priznaje pojedincima na svojoj teritoriji ili u okviru svoje jurisdikcije, bez obzira na to da li Povelja štiti ta prava, bez obzira da li oni pripadaju manjinama prema članu 27 ili ne.3[3] Neke države ugovornice koje tvrde da ne vrše diskriminaciju na osnovu etničke pripadnosti, jezika ili veroispovesti, pogrešno dokazuju samo na osnovu toga da u njihovoj zemlji nema manjina.

 

5.1.Pojmovi upotrebljeni u članu 27. ukazuju na to da su lica koja on treba da štiti pripadnici određene grupe sa zajedničkom kulturom, veroispovesti i/ili jezikom. Ovi pojmovi takođe ukazuju na to da lica koja on štiti ne moraju nužno da budu državljani države ugovornice. U vezi s tim, obaveze koje proizilaze iz člana 2(1) su takođe relevantne, pošto taj član zahteva od države ugovornice da svim pojedincima na svojoj teritoriji i pod svojom jurisdikcijom pruži prava zajemčena Paktom, izuzev onih prava koja se izričito odnose na državljane, kao što su na primer politička prava iz člana 25. Prema tome, država članica ne može da ograniči primenu člana 27. samo na svoje državljane.

 

5.2. Član 27 priznaje prava licima koja pripadaju manjinama koje „postoje” u određenoj državi ugovornici. Ako se uzmu u obzir priroda i obim prava predviđenih ovim članom, nije bitno da se tačno odredi koliki stepen trajnosti podrazumeva termin “postoje”. Ova prava svode se na to da se pripadnici takvih manjina ne smeju lišiti prava da, u zajednici s drugim članovima svoje grupe, imaju svoj kulturni život, ispovedaju svoju veru i da koriste svoj jezik. Kao što ne moraju nužno da budu državljani ili građani te države, isto tako ne moraju da imaju stalni boravak u njoj. Tako, radnici na privremenom radu ili čak posetioci koji u državi ugovornici čine takvu manjinu imaju pravo da ih niko ne lišava uživanja pomenutih prava. Kao i svaki drugi pojedinac na teritoriji države ugovornice, oni imaju univerzalna prava na, na primer, slobodu udruživanja, okupljanja i izražavanja. Postojanje etničke, verske ili jezičke manjine u nekoj državi ugovornici ne zavisi od njene odluke, već zahteva objektivan kriterijum na osnovu kog se utvrđuje postojanje manjina.

 

5.3. Pravo pojedinaca koji pripadaju jezičkim manjinama da upotrbljavaju svoj jezik u međusobnoj komunikaciji, bilo privatno ili javno, razlikuje se od ostalih prava na jezik koja Pakt jemči. Ovo pravo treba posebno razlikovati od opšteg prava na slobodu izražavanja garantovanog članom 19. Ovo drugo pravo važi za sva lica, bez obzira da li pripadaju manjinama ili ne. Pored toga, pravo koje štiti član 27 treba razlikovati od posebnog prava koje član 14.3.(f) pruža optuženim licima ukoliko ne razumeju ili ne govore jezik koji se upotrebljava na suđenju. Član 14.3(f) u drugim okolnostima ne daje optuženim licima pravo da u sudskom postupku govore ili se služe jezikom kojim žele.[4]

 

6.1. Iako je član 27. izražen u negativnom kontenkstu, on bez obzira na to propisuje postojanje jednog “prava” i nalaže da ono ne sme da bude uskraćeno. Shodno tome, država ugovornica ima obavezu da postojanje i ostvarivanje ovog prava zaštiti od eventualnog uskraćivanja ili kršenja. Pozitivne mere zaštite su zato neophodne ne samo u slučaju kršenja prava od strane države, bilo od strane zakonodavnih, sudskih ili adminstrativnih vlasti, već i protiv akata drugih lica u nadležnosti države ugovornice.

 

6.2. Iako su prava koja su zaštićena članom 27 individualna, ona zavise od toga u kojoj meri određena manjinska grupa može da očuva svoju kulturu, jezik ili veroispovest. Shodno tome, mogu da budu neophodne pozitivne mere kojima bi države štitile identitet manjine i prava njenih pripadnika da uživaju i razvijaju sopstveni kulturni život i jezik i ispovedaju svoju veru u zajednici s drugim članovima te grupe. Takve pozitivne mere moraju biti u skladu s odredbama članova 2(1) i 26. Pakta kako u pogledu postupanja s razlličitim manjinama tako i odnosa prema njima i ostalim delovima stanovništva. Međutim, sve dok su ovakve mere uvedene da bi ispravile uslove koji sprečavaju ili ometaju uživanje prava garantovanih članom 27, one predstavljaju legitimno srazlikovanje na osnovu Pakta, pod uslovom da su zasnovane na opravdanim i objektivnim kriterijumima.

 

7. U vezi s uživanjem kulturnih prava zajemčenih članom 27, Komitet primećuje da se kultura manifestuje u raznim oblicima, uključujući tu i specifičan način života vezan za korišćenje zemlje i njenih resursa, posebno kod starosedelačkih naroda. Ovo pravo može da podrazumeva tradicionalne delatnosti kao što su lov ili ribolov, kao i pravo na život u rezervatima zaštićenim zakonom.[5] Korišćenje ovih prava može da zahteva pozitivne pravne mere zaštite i mere koje treba da obezbede delotvorno učešće članova manjinskih zajednica u donošenju odluka koje utiču na njihov život.

 

8. Komitet skreće pažnju na to da ni jedno od prava zaštićenih članom 27 ne može zakonito da se koristi na način ili u meri koji su suprotni ostalim članovima Pakta.

 

9. Komitet zaključuje da se član 27 odnosi na prava čije poštovanje nameće specifične obaveze državama ugovornicama. Zaštita ovih prava ima za cilj da obezbedi opstanak i kontinuiran razvoj kulturnog, verskog i društvenog identiteta manjina koje su u pitanju, i tako obogati sastav čitavog društva. Shodno tome, Komitet skreće pažnju na to ova prava moraju da se zaštite kao takva i da ne treba da se mešaju s ostalim individualnim pravima koja Pakt garantuje pojedincima i svima. Stoga su države članice dužne da obezbede da je uživanje ovih prava potpuno zaštićeno i da u svojim izveštajima Komitetu ukažu na mere koje su u tom cilju usvojile.

 

Napomene:

 

 


[1] Vidi Zvanični zapis sa tridesetdevetog zasedanja Generalne skupštine, dodatak br. 40 (A/39/40), aneks VI, Opšti komentar br. 12 (21) (čl.1), takođe sadržano i u dokumentu CPR/C/21/Rev.1; ibid, sa četrdesetpetog zasedanja, dodatak br. 40 (A/45/40, tom II, aneks IX, Veće A, Predstavka br.167/1984 (Bernard Ominajak, poglavica plemena s jezera Lubikan protiv Kanade), mišljenje usvojeno 26. marta 1990.

 

[2] Vidi ibid, Četrdesettreće zasedanje, dodatak br. 40 (A/43/40), aneks VOO, veće G, Predstavka br. 197/1985 (Kitok protiv Švedske), mišljenje usvojeno 27. jula 1988.

 

[3] Vidi ibid, Četrdesetdrugo zasedanje, dodatak br. 40 (A/42/40), aneks VIII, odeljk. D, Predstavka br. 182/1984 (F.H. Zwaan-de Vries protiv Holandije), mišljenje usvojeno 9. aprila 1987; ibid, Veće C, Predstavka br. 180/1984 (L.G. Daning protiv Holandije), mišljenje usvojeno 9. aprila 1987.

 

[4] Vidi ibid, Četrdesetpeto zasedanje, dodatak br. 40 (A/45/40), tom II, aneks II, Veće A, Predstavka br. 220/0987 (T.K. protiv Francuske), odluka od 8. novembra 1989; ibid, odeljk. B, Obaveštenje br. 222/0987 (M.K. protiv Francuske), odluka od 8. novembra 1989.

 

[5] Vidi napomene 1 i 2, Predstavka br.167/1984 (Bernard Ominajak, Poglavica plemena s jezera Lubikon protiv Kanade), mišljenje usvojeno 26. marta 1990, i Predstavka br. 197/1985 (Kitok protiv Švedske), mišljenje usvojeno 27. jula 1988.