KOMENTARI KOMITETA ZA LJUDSKA PRAVA UJEDINJENIH NACIJA (UNCHR) NA ČLANOVE MEĐUNARODNOG PAKTA O GRAĐANSKIM I POLITIČKIM PRAVIMA (MPGPP) UJEDINJENIH NACIJA (1966), Opšti komentar br. 22 (48) na član 18.

KOMITET ZA LJUDSKA PRAVA UJEDINJENIH NACIJA

KOMENTARI KOMITETA ZA LJUDSKA PRAVA UJEDINJENIH NACIJA (UNCHR) NA ČLANOVE MEĐUNARODNOG PAKTA O GRAĐANSKIM I POLITIČKIM PRAVIMA (MPGPP) UJEDINJENIH NACIJA (1966), Opšti komentar br. 22 (48)

(Član 18)

Usvojio Komitet za ljudska prava UN-a 20. jula 1993.

1. Pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti (koje uključuje i slobodu pridržavanja ubeđenja) u stavu 1 člana 18 dalekosežno je i duboko; obuhvata slobodu mišljenja o svim pitanjima, ličnih uverenja i posvećenosti veroispovesti ili ubeđenjima, izraženim pojedinačno ili u zajednici s drugima. Komitet skreće pažnju državama ugovornicama na činjenicu da se sloboda misli i sloboda savesti štite jednako sa slobodom veroispovesti i ubeđenja. Suštinska priroda ovih sloboda se takođe odražava u činjenici da se od ove odredbe ne može odstupiti, čak ni u vreme vanrednog stanja, kako je navedeno u članu 4 st. 2 Pakta.

 

2. Član 18 štiti teistička, neteistička i ateistička ubeđenja, kao i pravo da se ne ispoveda nijedna veroispovest ni ubeđenje. Izrazi ubeđenje i veroispovest se imaju široko tumačiti. Član 18 se u primeni ne ograničava na tradicionalne veroispovesti niti na veroispovesti i ubeđenja s institucionalnim osobinama niti praksu analognu tradicionalnim veroispovestima. Komitet je stoga zabrinut zbog svih tendencija diskriminacije prema nekoj veroispovesti ili ubeđenju iz bilo kog razloga, uključujući i činjenicu da su nedavno uspostavljene ili da predstavljaju verske manjine koje mogu biti predmet neprijateljstva preovlađujuće verske zajednice.

 

3. Član 18 razlikuje slobodu misli, savesti, veroispovesti ili ubeđenja od slobode ispoljavanja veroispovesti ili ubeđenja. Njime se ne dozvoljavaju nikakva ograničenja slobode misli i savesti niti slobode veroispovesti ili ubeđenja ili prihvatanja veroispovesti ili ubeđenja po sopstvenom izboru. Ove slobode se bezuslovno štite, kao pravo svakoga da se pridržava svog mišljenja bez tuđeg mešanja iz stava 1 člana 19. U skladu sa stavom 2 člana 18 i članom 17, niko se ne može primorati da otkrije svoje misli ili privrženost veroispovesti ili ubeđenju.

 

4. Sloboda ispoljavanja veroispovesti ili ubeđenja može se ostvarivati „pojedinačno ili u zajednici s drugima, javno ili privatno“. Sloboda ispoljavanja veroispovesti ili ubeđenja bogosluženjem, verskim obredima, ispovedanjem vere i nastavom obuhvata širok opseg radnji. Pojam bogosluženja proteže se na obredne i svečane činove kojima se neposredno izražavaju ubeđenja, kao i različita praksa neodvojiva od takvih činova, uključujući izgradnju mesta za vršenje bogosluženja, upotrebu obrednih izraza i predmeta, isticanje simbola i obeležavanje praznika i neradnih dana. Verski obredi i ispovedanje vere ili ubeđenja mogu da uključuju ne samo svečane činove, već i takve običaje kao što su pravila o načinu ishrane, nošenje posebne odeće ili kapa, učešće u obredima povezanim s nekim periodima života i korišćenje posebnog jezika kojim se uobičajeno govori u dotičnoj grupi. Pored toga, veroispovedanje i verska nastava uključuju radnje neodvojive od vođenja osnovnih poslova verskih skupina, kao što su, između ostalog, sloboda izbora verskih poglavara, sveštenika i veroučitelja, sloboda obrazovanja nižih i visokih verskih škola i sloboda izrade i rasturanja verskih napisa i izdanja.

 

5. Komitet primećuje da iz slobode pridržavanja ili prihvatanja veroispovesti ili ubeđenja neizbežno proizlazi sloboda izbora veroispovesti ili ubeđenja, uključujući, između ostalog, pravo zamene svoje postojeće veroispovesti ili ubeđenja drugim ili usvajanjem ateističkih gledišta, kao i pravo ostajanja pri svojoj veroispovesti ili ubeđenju. Stav 2 člana 18 zabranjuje prinudu koja bi nanela štetu pravu pridržavanja i prihvatanja veroispovesti ili ubeđenja, uključujući upotrebu ili pretnju fizičkom silom ili krivičnim sankcijama radi primoravanja vernika ili ne-vernika da ostanu privrženi svojim verskim ubeđenjima i konfesijama, da se odreknu svoje veroispovesti ili da se preobrate. Politika i praksa s istom namerom ili dejstvom, kao, na primer, one kojima se ograničava pristup obrazovanju, lekarskoj nezi, zapošljavanju ili pravima zajamčenim u članu 25 i drugim odredbama Pakta su, na sličan način, protivni stavu 2 člana 18. Istovetnu zaštitu uživaju svi koji se pridržavaju ubeđenja koja nisu verske prirode.

 

6. Komitet je mišljenja da stav 4 člana 18 dozvoljava u državnim školama nastavu iz predmeta kao što su opšta istorija religije i etika, ako se pruža nepristrasno i objektivno. Sloboda roditelja ili zakonskih staratelja da osiguraju da njihova deca stiču versko i moralno obrazovanje u skladu s njihovim ubeđenjima, predviđena članom 18 stavom 4, povezana je s jemstvima slobode verske nastave navedenim u stavu 1 člana 18. Komitet konstatuje da je javno školstvo koje uključuje upućivanje u određenu veroispovest ili ubeđenje protivno stavu 4 člana 18, sem ako se ne predvide nediskriminatorni izuzeci ili alternative koji bi udovoljili željama roditelja i staratelja.

 

7. Prema članu 20, nikakva ispoljavanja veroispovesti ili ubeđenja ne mogu pronositi ratnu propagandu ili zalaganje za nacionalnu, rasnu ili versku mržnju koje predstavlja pozivanje na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje. Kao što je navedeno u opštem komentaru Komiteta br. 11 (19), države ugovornice su obavezne da donesu zakone kojima se takve radnje zabranjuju.

 

8. Stav 3 člana 18 dozvoljava ograničavanje slobode ispoljavanja veroispovesti ili ubeđenja samo ako su ograničenja propisana zakonom i neophodna su za zaštitu javne bezbednosti, poretka, zdravlja ili morala, ili osnovnih prava i sloboda drugih. Sloboda od prinudnog pridržavanja ili prihvatanja veroispovesti ili ubeđenja i sloboda roditelja i staratelja da osiguraju versko i moralno obrazovanje ne mogu se ograničiti. U tumačenju domašaja odredaba o dozvoljenom ograničavanju, države ugovornice treba da pođu od potrebe zaštite prava zajamčenih u Protokolu, uključujući pravo na jednakost i zabranu diskriminacije po ma kojem osnovu, propisane u članovima 2, 3 i 26. Nametnuta ograničenja moraju se ustanoviti zakonom i ne smeju se primeniti na način koji bi ugrozio prava zajamčena u članu 18. Komitet napominje da se stav 3 člana 18 ima usko tumačiti: ograničenja nisu dozvoljena po osnovima koji nisu u njemu navedeni, čak i ako su dozvoljena kao ograničenja drugih prava zaštićenih Protokolom, kao što je nacionalna bezbednost. Ograničenja se mogu primeniti samo u svrhe u koje su propisana i moraju biti neposredno primerena naročitim potrebama kojima su uslovljena srazmerna njima. Ograničenja se ne mogu nametnuti radi diskriminacije niti primeniti na diskriminatoran način. Komitet primećuje da pojam morala izvire iz mnogih društvenih, filozofskih i verskih tradicija; sledstveno tome, ograničenja slobode ispoljavanja veroispovesti radi zaštite morala moraju se zasnivati na načelima koja ne potiču isključivo iz jedne tradicije. Lica koja se već izlažu nekim legitimnim ograničenjima, kao zatvorenici, nastavljaju da uživaju prava na ispoljavanje svoje veroispovesti ili ubeđenja, u punoj meri u skladu s posebnom prirodom ograničenja. Izveštaji država ugovornica treba da pruže obaveštenja o punom obimu i dejstvu ograničenja po stavu 3 člana 18, i kao pravnom pitanju i o njihovoj primeni u posebnim okolnostima.

 

9. Činjenica da se veroispovest priznaje kao državna religija ili da je ustanovljena kao zvanična ili tradicionalna ili da njeni sledbenici čine većinu stanovništva ne sme imati za posledicu nikakvu štetu po uživanje nijednog prava iz Pakta, uključujući članove 18 i 27, niti kakvu diskriminaciju prema pripadnicima druge veroispovesti ili ne-vernicima. Posebno, neke mere diskriminacije prema poslednjima, kao što su mere kojima se mogućnost prijavljivanja za državnu službu ograničava na pripadnike preovlađujuće veroispovesti ili se njima daju ekonomske pogodnosti ili se nameću posebna ograničenja ispovedanja drugih vera, nisu u skladu sa zabranom diskriminacije zasnovane na veroispovesti ili ubeđenju niti jemstvom jednake zaštite po članu 26. Mere predviđene u stavu 2 člana 20 Pakta predstavljaju važnu zaštitu protiv kršenja prava verskih manjina i drugih verskih skupina da ostvaruju prava zajamčena u članovima 18 i 27 i protiv nasilnih činova i progona usmerenih prema ovim grupama. Komitet želi da bude obavešten o merama koje odnosne države ugovornice preduzimaju radi zaštite ispovedanja svih veroispovesti i ubeđenja od kršenja i radi zaštite njihovih sledbenika od diskriminacije. Slično, obaveštenje o poštovanju prava verskih manjina po članu 27 neophodno je Komitetu kako bi ocenio stepen ostvarivanja slobode misli, savesti, veroispovesti i ubeđenja u državama ugovornicama. Odnosne države ugovornice treba takođe da u svoje izveštaje uključe obaveštenja o postupcima koja se po njihovim zakonima i praksi smatraju bogohulnim.

 

10. Ako se skup uverenja smatra zvaničnom ideologijom u ustavima, zakonima, proglasima vladajućih stranaka, itd., ili po važećoj praksi, to neće imati za posledicu nikakvu štetu po slobode iz člana 18 ni po druga prava priznata u Paktu niti diskriminaciju prema licima koja ne prihvataju zvaničnu ideologiju ili joj se suprotstavljaju.

 

11. Mnogi pojedinci zahtevaju pozivaju se na pravo da odbiju služenje vojne obaveze (prigovor savesti) na osnovu toga što takvo pravo proističe iz njihovih sloboda po članu 18. Kao odgovor na te zahteve, sve veći broj država svojim zakonima izuzima od obavezne vojne službe građane koji se iskreno drže verskih ili drugih ubeđenja koja zabranjuju služenje vojne obaveze i zamenjuje je drugim oblicima službe državi. Pakt izričito ne upućuje na pravo na prigovor savesti, ali Komitet smatra da takvo pravo može da proistekne iz člana 18 u meri u kojoj se obaveza korišćenja smrtonosne prisile može ozbiljno sukobiti sa slobodom savesti i pravom ispoljavanja nečije veroispovesti ili ubeđenja. Kada se ovo pravo priznaje zakonom ili praksom, ne sme biti nikakvog razlikovanja prigovarača po prirodi njihovih ubeđenja; takođe, ne sme biti diskriminacije prema prigovaračima savesti zato što nisu odslužili vojnu obavezu. Komitet poziva države ugovornice da izveste o uslovima pod kojima lica mogu biti izuzeta od vojne obaveze na osnovu njihovih prava po članu 18 i o prirodi i dužini drugog vida civilne službe.