KOMENTARI KOMITETA ZA LJUDSKA PRAVA UJEDINJENIH NACIJA (UNCHR) NA ČLANOVE MEĐUNARODNOG PAKTA O GRAĐANSKIM I POLITIČKIM PRAVIMA (MPGPP) UJEDINJENIH NACIJA (1966), Opšti komentar br. 18 (37) o zabrani d

KOMITET ZA LJUDSKA PRAVA UJEDINJENIH NACIJA

KOMENTARI KOMITETA ZA LJUDSKA PRAVA UJEDINJENIH NACIJA (UNCHR) NA ČLANOVE MEĐUNARODNOG PAKTA O GRAĐANSKIM I POLITIČKIM PRAVIMA (MPGPP) UJEDINJENIH NACIJA (1966), Opšti komentar br. 18 (31)

(Zabrana diskriminacije)

Usvojio Komitet za ljudska prava UN-a 9. novembra 1989.

1. Zabrana diskriminacije, zajedno s načelom jednakosti pred zakonom i jednake zakonske zaštite bez ikakve diskriminacije, čini osnovni i opšti princip koji se odnosi na zaštitu ljudskih prava. Stoga stav 1 člana 2 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima obavezuje svaku državu ugovornicu da poštuje i obezbeđuje svim osobama na svojoj teritoriji i u svojoj nadležnosti prava garantovana Paktom bez ikakvog razlikovanja, naročito na osnovu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog ili bilo kog drugog mišljenja, nacionalnog i društvenog porekla, imovine, rođenja ili drugog statusa. Član 26 ne obezbeđuje samo da svim pojedincima jednakost pred zakonom, kao i jednaku zakonsku zaštitu, već i zabranjuje ikakvu diskriminaciju na osnovu zakona i jemči svim licima podjednaku i efikasnu zaštitu protiv svake diskriminacije na bilo kom osnovu, kao što je rasa, boja, pol, jezik, veroispovest, političko ili bilo koje drugo mišljenje, nacionalno i društveno poreklo, imovina, rođenje ili drugi status.

 

2. Načelo zabrane diskriminacije je toliko važno da član 3 obavezuje svaku državu ugovornicu da obezbedi jednako pravo muškaraca i žena na uživanje svih prava garantovanih Paktom. Dok stav 1 člana 4 dopušta državama članicama da preduzmu mere kojima se ukidaju izvesne obaveze predviđene Paktom u vreme opšte opasnosti, isti član zahteva, inter alia, da te mere ne povlače diskriminaciju zasnovanu isključivo na rasi, boji, polu, jeziku, veroispovesti ili društvenom poreklu. Štaviše, stav 2 člana 20 obavezuje države ugovornice da zakonom zabrane svako zagovaranje nacionalne, rasne ili verske mržnje koja predstvalja podsticanje na diskriminaciju.

 

3. Zbog svoje važnosti i opšteg karaktera, načelo zabrane diskriminacije kao i načela jednakosti pred zakonom i jednake zakonske zaštite članovi koji se odnose na određene kategorije ljudskih prava izričito se pozivaju na njih. Stav 1 člana 14 propisuje da su svi pred sudovima jednaki, a stav 3 istog člana predviđa da, prilikom odlučivanja o osnovanosti optužbe krivično-pravne prirode, svaka osoba ima pravo, potpuno ravnopravno, na minimalna jemstva nabrojana u tačkama od (a) do (g) stava 3. Slično, član 25 zajemčuje jednako učešće u javnom životu svih građana, bez ikakvog razlikovanja pomenutog u članu 2.

 

4. Na državama članicama je da odrede odgovarajuće mere radi implementacije relevantnih odredbi. Međutim, Komitet treba da bude informisan o prirodi tih mera i njihovoj usaglašenosti s načelima zabrane diskriminacije, jednakosti pred zakonom i jednake zakonske zaštite.

 

5. Komitet želi da skrene pažnju državama ugovornicama na činjenicu da Pakt od njih ponekad izričito zahteva da preduzmu mere kojima se garantuje jednakost prava. Na primer, stav 4 člana 23 predviđa da će države članice preduzeti odgovarajuće korake u obezbeđivanju jednakosti u pravima i obavezama supružnika u odnosu na brak, za vreme braka i njegovog raskida. Takvi koraci mogu imati formu zakonskih, administrativnih ili drugih mera, ali je izričita dužnost država ugovornica da osiguraju jednakost prava supružnika, kako to Pakt zahteva. Što se tiče dece, član 24 predviđa da sva deca, bez ikakve diskriminacije na osnovu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, nacionalnog ili društvenog porekla, imovine ili rođenja, imaju pravo na zaštitu od strane porodice, društva i države, a koju zahteva njihov status maloletnika.

 

6. Komitet konstatuje da Pakt niti definiše pojam ''diskriminacija'' niti ukazuje na to šta čini diskriminaciju. Međutim, član 1 Međunarodne konvencije o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije predviđa da pojam ''rasna diskriminacija'' znači svako razlikovanje, isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva koje se zasniva na rasi, boji, precima, nacionalnom ili etničkom poreklu i koje ima za cilj ili za rezultat da naruši ili ugrozi priznavanje, uživanje ili ostvarivanje prava i osnovnih sloboda, pod podjednakim uslovima, u političkoj, ekonomskoj, socijalnoj, kulturnoj ili bilo kojoj drugoj oblasti javnog života. Slično tome, član 1 Konvencije o ukidanju svih oblika diskriminacije žena predviđa da ''diskriminacija žena'' označava svako razlikovanje, isključivanje ili ograničavanje u pogledu pola, što ima za posledicu ili cilj da ugrozi ili onemogući priznavanje, uživanje ili ostvarivanje ljudskih prava i fundamentalnih sloboda od strane žena, bez obzira na njihov bračni status, na osnovama ravnopravnosti muškaraca i žena, na političkom, ekonomskom, društvenom, građanskom ili bilo kom drugom polju.

 

7. Dok se ove konvencije bave samo slučajevima diskriminacije na posebnim osnovima, Komitet veruje da bi termin ''diskriminacija'' koji je upotrebljen u Paktu, trebalo shvatiti tako da označava bilo kakvo razlikovanje, isključivanje, ograničavanje ili davanje prednosti zasnovane na osnovama kao što su rasa, boja, pol, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili društveno poreklo, imovinu, rođenje ili drugi status, a koji za cilj ili posledicu imaju ugrožavanje ili onemogućavanje priznavanja, uživanja ili ostvarivanja svih prava i sloboda svih ljudi pod jednakim uslovima.

 

8. Uživanje prava i sloboda pod jednakim uslovima, međutim, ne znači istovetan tretman u svakom slučaju. U vezi sa tim, odredbe Pakta su veoma eksplicitne. Na primer, stav 5 člana 6 zabranjuje izricanje smrtne kazne osobama mlađim od 18 godina. Isti stav zabranjuje izvršenje smrtne kazne nad trudnim ženama. Slično tome, stav 3 člana 10 zahteva odvajanje maloletnih prestupnika od odraslih, a član 25 garantuje izvesna politička prava u zavisnosti od državljanstva.

 

9. Izveštaji mnogih država ugovornica sadrže informacije koje se odnose na zakonodavne i administrativne mere i sudske odluke koje se odnose na pravnu zaštitu protiv diskriminacije, ali u izveštajima veoma često nedostaju informacije koje bi ukazale na diskriminaciju u praksi. Kada izveštavaju o članovima 2 (1), 3 i 26 Pakta, države ugovornice obično citiraju odredbe ustava i zakona u odnosu na jednakost pojedinaca. Iako su takve informacije naravno korisne, Komitet ipak želi da zna da li ima i bilo kojih drugih problema u vezi s diskriminacijom u praksi koju sprovode bilo državne vlasti i društvo bilo privatna lica ili organi. Komitet želi da bude informisan o pravnim propisima i administrativnim merama usmerenim na smanjivanje ili eliminisanje takve diskriminacije.

 

10. Komitet takođe želi da istakne da načelo jednakosti ponekad od država članica zahteva da preduzmu konkretne aktivnosti radi smanjivanja ili eliminisanja uslova koji uzrokuju ili pomažu održavanju diskriminacije zabranjene Paktom. Na primer, u državi u kojoj opšti uslovi u kojima živi jedan deo stanovništva sprečava ili otežava uživanje ljudskih prava tog dela stanovništva, država bi trebalo da preduzme određene aktivnosti kako bi uslove popravila. Te aktivnosti mogu da uključe i odobravanje preferencijalnog tretmana (afirmativne akcije) u korist tog dela stanovništva kod pojedinih pitanja na određeno vreme u odnosu na ostatak stanovništva. Međutim, sve dok su takve mere potrebne da bi se ispravila diskriminacija u praksi smatraće se da se radi o legitimnom (zakonitom) razlikovanju na osnovu Pakta.

 

11. I stav 1 člana 2 i član 2 nabrajaju osnove diskriminacije, kao što su rasa, boja, pol, jezik, veroispovest, političko ili neko drugo mišljenje, nacionalno ili društveno poreklo, imovina, rođenje ili drugi status. Komitet je uočio da u određenom broju ustava i zakona nisu pobrojane sve osnove po kojima je diskriminacija zabranjena, kao što je to navedeno u stavu 1 člana 2. Komitet bi stoga želeo da primi više informacija od država ugovornica s obzirom na značaj ovakvih propusta.

 

12. Dok član 2 ograničava prava koja treba štititi od diskriminacije na prava predviđena Paktom, član 26 ne navodi takva ograničenja. Član 26 predviđa da su sve osobe ravnopravne pred zakonom i imaju pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije, a da zakon garantuje svim osobama podjednaku i efikasnu zaštitu protiv diskriminacije po svim pobrojanim osnovama. Po mišljenju Komiteta, član 26 ne ponavlja garantije koje već postoje u članu 2, već ima poseban smisao i garantuje još jedno autonomno pravo. Član 26 zabranjuje diskriminaciju u zakonu ili u praksi u bilo kojoj materiji koju država reguliše ili štiti. Zbog toga se ovaj član bavi obavezama nametnutim državama ugovornicama u pogledu njihovih zakona i primene tih zakona. Stoga kada država usvoji zakonodavstvo, onda ono mora biti u skladu s uslovima iz člana 26 i ono ne može biti diskriminatorno. Drugim rečima, primena načela zabrane diskriminacije sadržana u članu 26 nije ograničena na ona prava garantovana Paktom.

 

13. Najzad, Komitet uočava da neće svako postojanje razlike u tretmanu predstavljati diskriminaciju, ukoliko su kriterijumi za takvo razlikovanje pravični i objektivni i ako im je svrha postizanje cilja koji je prema Paktu legitiman.